Ове јесени Приштевци су поново дошли на задушнице. Леп јесeњи дан, а гробље најзад очишћено од корова и трња. Углавном исти људи долазе на овај дан, али сваки пут откривамо промене у животу гробља. Да, гробље у Приштини живи свој живот са једне стране, док се на другој страни гасе ретке усамљене српске душе које су решиле да над овом земљом заувек трепере. Сахранили смо у овој години Бору Дрмончића, времешног старину који је дуго памтио и много тога претрпео. Али, гле овога дана откривамо још један „тазе“ гроб из 2013. године, на коме пише „Милунка Хранисављевић“, латиницом, са натписом на задњој страни крста. Нико није познавао ову жену. Поново помирљиво верујемо да је живела у старачком дому или је била удата за Албанца. Свештеници нису били позвани да прочитају опело.

147059.b

На Газиместану 2009. године

 У дну гробља, испод нове капеле неко је, вероватно са иронијом, унутар оквира где нема обележја, ставио металну таблу на којој пише „резервисано“…

Дан је могао бити колико патетичан толико и радостан због сусретања живих у родном граду.

Међутим, овде нас је дочекала вест о смрти Снежане Борзановић, сасвим посебне Српкиње из Приштине. Дошла је из Словеније у Приштину после почетка распада Југославије. Поново ју је задесило избеглиштво после бомбардовања. Када је 2004. године запаљена црква у Приштини, она је, како је говорила, сањала да треба да се врати у Приштину и да слави Светог Николу. Пут до повратка био је трновит и компликован. Послала је писмо на тридесет адреса- амбасадама, министарствима и невладиним организацијама. По други пут је писала онима који јој нису одговорили на прво писмо. Штрајковала је глађу у Београду. Када су јој напокон одобрили повратак дали су јој привремени смештај у згради Ју програма. Нудили су јој да прода стан. Међутим, она је била упорна да се врати баш у свој стан у центру Приштине. Потом је упорно настојала да врати свој број телефона. Много пута је одлазила у Пошту и водила „Људска права“ да јој буду сведок да је предала захтев за телефон… И све друго је са муком , али са упорношћу, без страха остваривала. Малобројни Срби су те 2004. године на згаришту цркве, обележили славу са монахом из Дечана. У пепелу је изникла стабљика парадајза. Чланак и фотографија из новина стоје у витрини дневне собе.

147058.b

Црква је била њен дом и радост

Снежана се радовала животу у Приштини јер њена мисија је била вишеструка. Постала је домаћица Центра за мир и толеранцију, канцеларије где су једино смели да се окупљају приштински Срби. Ту су пристизали и они који су долазили у такозване „иди-види“ посете, они који су самостално долазили да траже правду, новинари, радозналци, странци, као и они који нису желели да говоре о себи. Ту су могле да се прочитају српске новине, одржи промоција књиге, обележи слава, подели хуманитарна помоћ. Снежана је свакога дочекивала једнако несебично и све обављала врло ревносно. Када су од добрих људи добили тв тотал, са муком је остваривала могућност да гледају српске канале. На крају се предала јер је „Интелигенција однела антену“… (У зграду у којој се првобитно радио Унхцр, на којој је била постављена антена, уселила се друга организација).

147062.b

Цркву је припремала за дан када ће почети богослужење

Оно што је посебно важно рећи јесте то да се Снежана бринула о немоћним старицама које никога нису имале. Деведесетогодишња Рада Савић долазила је прва испред канцеларије, и остајала ту све док Снежа не закључа канцеларију и одведе је до куће. Осамдесетрогодишњу Вуку Ивановић и бака Раду би нахранила, у заклоњеном делу просторије скромно: топла супа, хлеб и маслине. У време док сам често одлазила једном приликом и мене је окрепио преостали тањир супе. Непокретну Оливеру Јочић и њену сестру Наду обилазила је дуго откључавајући по неколико брава да има донесе хлеб и потребне намирнице. На Оливериној сахрани пре три године, Снежа је носила крст јер су једина четири мушкарца носила ковчег.

147061.b

Кључ од цркве је напокон добила

Сваку помоћ која је била намењена појединачно, она је разносила и делила на потпис. Бринула се о скромној библиотеци и старала да имају колико- толико редовну штампу…

У летњим месецима послеподне је одлазила у обновљену цркву. Чупала је траву, садила цвеће, брисала, кадила о празницима, носила бадњак. Са тешком муком је долазила до кључа, али је била упорна све док јој га нису оставили… И ту је била домаћин, али није желела да је сматрају важном. Она је само била на услузи. За Видовдан 2009. дошла је пешице из Приштине на Газиместан.

Била је посве другачија и у односу са Албанцима. Који су хтели добар однос са њом, имали су га, а оних других се није либила. Преживела је благи шлог, успорено је говорила. Није одустајала ни у чему. До Грачанице, код лекара, у пошту, или на причешће, долазила је аутобусом којим су се возили Албанци. Једном приликом су је оптужили за узнемиравање јавног реда и мира. Казна је била условна на две године, а потом преиначена на двестотине еура. Ко зна како се завршило.

Много тога ће остати неизречено из живота ове хероине суморних година живота у једном граду у срцу Европе у двадесетпрвом веку.

Радмила Тодић-Вулићевић

Грачаница

Православие.Ru 

03 / 12 / 2013

Ваш коментар